[instrumental] [Solo: Luković]

Sviće, mirna praznična zora. Budiš se uz zvuke paklenih motora, Nemilosrdnih ptica čeličnih. Čuješ te glasne posmrtne sirene, Gubiš osećaj da prolazi vreme. Ispuštaš bolni krik, Vas desetorica na sve njih. Al’ opet, bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob. Sada ti nesvesno uzlećeš, Sa sigurnom smrću se susrećeš. Dok stvaraš metalnu kišu, Ti tiho moliš se. Ubij il’ budi ubijen. Onaj odozgo vidi sve. Ceo život u jednom trenutku, Ne misliš na novi dan. Polako postaješ svestan, Da počinje Odmazda. [Tema: Luković, Tomić] Zrno smrti te vreba, probija se iz olujnog neba. Osećaš reski bol, Svoje prokletstvo i blagoslov. Dok znoj niz lice se sliva, Spremaš se da razviješ krila. Padaš na ledno tlo, Svoj put za nebesko kraljevstvo. Al’ opet, bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob. Sada ti ponovo ustaješ, Sa sigurnom smrću se susrećeš. Dok stvaraš metalnu kišu, Ti tiho moliš se. Ubij il’ budi ubijen. Onaj odozgo vidi sve. Ceo život u jednom trenutku, Ne misliš na novi dan. Polako postaješ svestan, Da počinje Odmazda. [Tema: Luković, Tomić] [solo: Luković] Al’ opet, bolje rat nego pakt, Bolje grob nego rob. Sada ti nesvesno uzlećeš, Sa sigurnom smrću se susrećeš. Dok stvaraš metalnu kišu, Ti tiho moliš se. Ubij il’ budi ubijen. Onaj odozgo vidi sve. Ceo život u jednom trenutku, Ne misliš na novi dan. Polako postaješ svestan, Da počinje Odmazda. [Tema: Luković, Tomić]

[Solo: Luković] Radost i pravda, nema ih više, Patnja i bol dominiraju, Al’ ti ne bežiš, nego ostaješ, Dok nas magla i mrak prekrivaju. U meni vriju adrenalin i bes, Veličam sopstveni moral i gubim granice, Opijen žestinom iskonskog nagona, Pokazujem čeljust i stiskam pesnice. Naša je bitka bitka za sve, Naše su duše ruke sudbine. Ti ponosno stojiš jer znaš što si tu, Al’ nisi jedini jer svi ostaju. I kao svaki dan koji plače noćima, Ja vidim velik bol u vašim očima. Dok hodam se teturam, dok ne padnem, Svi će mi pomoći da ustanem. Radost i pravda, nema ih više, Patnja i bol dominiraju, Al’ ti ne bežiš, nego ostaješ, Dok nas magla i mrak prekrivaju. U meni vriju adrenalin i bes, Veličam sopstveni moral i gubim granice, Opijen žestinom iskonskog nagona, Pokazujem čeljust i stiskam pesnice. Naša je bitka bitka za sve, Naše su duše ruke sudbine. Ti ponosno stojiš jer znaš što si tu, Al’ nisi jedini jer svi ostaju. I kao svaki dan koji plače noćima, Ja vidim velik bol u vašim očima. Dok hodam se teturam, dok ne padnem, Svi će mi pomoći da ustanem. [Solo: Tomić] [Tema: Luković] [Solo: Luković] I kao svaki dan koji plače noćima, Ja vidim velik bol u vašim očima. Dok hodam se teturam, dok ne padnem, Svi će mi pomoći da ustanem.

U trenutku kada si došao na svet, svi su se smejali a ti si plakao. Okovan gomilom njihovih pravila, u kalup si se stapao. Krvavi ožiljci od oštrih pogleda, sapliću te dok činiš prve korake, izvrnut ruglu pred svojim plemenom, naučio si plesne pokrete. Nije način predaja, u meni želja nesalomiva, glavom kroz zid, iznad očekivanja. Nikad pred jačim ne pokori se. Marginama kalupa ne predaj se. Duboko u srcu nosi svoj žig, negde pri kraju ti naći ćeš svoj mir. Ali duša ranjiva trpi ubode, lak plen da se zloupotrebi, lišavaš se voljno svog oružja, počinješ borbu protiv zla, zlom u sebi. Dolaziš na raskršće ne okrećući se, gazeći svoj ponos biraš put najkraći. Zaslepljen svetlima kula i gradova, ne vidiš da zabranjeni plod je najslađi. Rašivši svoj fini kroj, postao si samo broj, sedi starac u ćošku koji čeka na red svoj. Nikad pred jačim ne pokori se. Marginama kalupa ne predaj se. Duboko u srcu nosi svoj žig, negde pri kraju ti naći ćeš svoj mir. [Tema: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Tomić} Nikad pred jačim ne pokori se. Marginama kalupa ne predaj se. Duboko u srcu nosi svoj žig, negde pri kraju ti naći ćeš svoj... negde pri kraju ti naći ćeš svoj mir. [Solo: Luković]

U početku beše reč, Putokaz postojan, ako put sam sledio rajskog sela sam bio dostojan. Čedo novog poretka, određuje životne norme. Virtuelno ognjište u vidu greha nove forme. Zakon mase preovladava, Veliki Brat decu odgaja... Od Tvorčeve volje odvaja. A ja sam Božiji pastir, Koji čuva svoje stado. Porodica, svi na okupu, hipnotisani pred ekranom. Večno izloženi Tantalovoj muci, Našminkan leš sa čipom u ruci. Uplašen od dodira, oko sebe formiram, svoje lično sklonište. Virtuelno ognjište. [Tema: Luković] [Tema: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Tomić] Betonska džungla me je odgajila, Ušuškanog u ruho nepisanih pravila. Ovo više nije život pukog preživljavanja, Udoban život - razlog moga stradanja. Hemijski otrov navodnjava tlo, iz njega raste sintetički plod, a zemlja puna otrova, daruje nam novu jabuku razdora. Gluv, nem i slep ja bdim kraj tebe, Ne čujem ti glas, ne vidim ti lice. Prepušten čarima nevidljivog zadovoljstva, gubim poslednja ljudska svojstva. Uplašen od dodira, oko sebe formiram, svoje lično sklonište. Virtuelno ognjište.

Nesavladiv bes sad iz mene kulja, težak tonu prećutanih reči. Svi ste vi za mene hipnotisana rulja, hraneći pantljičaru svoje rane lečim. Pogni glavu i ne buni se, nisi sposoban za to. Potiskujem mržnju i pravim se lud! Isteraj pravdu tvrdoglavo pa makar ceh platio... U želji da ostanem neokrznut životnim nedaćama, vaša laž je postala moja istina. I sad potisnuti pakao na videlo izbija, Tragedija njihovog genija. [Solo: Luković] Meni svaki ljudski stvor apostol je bola, svaki susret unapred izgubljena bitka. Tražeći sklonište u paklu alkohola, ljudski dodir me preseče kao sablja britka. U želji da ostanem neokrznut životnim nedaćama, vaša laž je postala moja istina. [Solo: Tomić] Škrabam ovaj stih kad već nisam smeo reći, paralisan od straha da l’ me iko kudi, opet sam svoj front napustio trčeći, tražio sam saborca da ćutimo k’o ljudi! U želji da ostanem neokrznut životnim nedaćama, vaša laž je postala moja istina. I sad potisnuti pakao na videlo izbija, Tragedija njihovog genija. [Tema: Luković, Tomić]

[Solo: Luković] Preko sedam brda, sedam gora, kamo ne sviće zora, gde java vazda bejaše noćna mora... Odgaja mati dva čeda, dviju delija i ne sluti strašnu sudbu tu, devširm Osmanlija - Strašni zulum osvajača što otima odojčad, njoj uzeše prvu nejač da postane Janjičar. Gorke suze lije stara majka, žalopoji: ‘’Kud se đaše, ima l’ ko da ga doji?’’ Nahoče je sad južno od prapostojbine, sa mladeži hristijanskom iste sudbine. Previše je bilo malo da bi pamtilo, ko je, šta je, odakle je i kamo je poteklo... Doma mati tupu britvu uzela, kao kakva čedomorka plavom oku zarila... Izjede je živi košmar, kao kakav lešinar, što naudi svom detetu da ne bude Janjičar. [Solo: Tomić] [Tema: Luković, Tomić] [Solo: Luković] Godine prođoše, a da se osveti za danak u krvi želi njen mlađi sin, putem samog vrha hajdučije... Dok stariji, isto se domogne vrha turske hijerarhije, samo ne zna ko je, niti da će branit’ tuđe boje, protiv svoje dedovine... S druge strane brda, Srba puna krda, dobi pečalbar naredbu da poguši i pobije sve, što se mrda. A samo ima jedna mana, protiv jatagana, podiže se grupa jataka što prezru puko postojanje Sultana. Harambaša uze vranca, miljenog mu Šarca, po majčinom htenju nazvanog da otkloni taj golem baksuz turskog lanca. Jedan drugom zlatna koka, sličnog krvotoka, obojica svesni da žestoki megdan mora da se desi u tri oka... U tri oka! Majčinski instinkt ne jenjava, proleteše dva vrana gavrana, nad tminom opijenim brdima, gde mati vodu točila. Tad privide joj se stariji sin, kod njega štit, mač, a pod njime at, pohita doma jer kastig nasluti bratoubilački rat! [Tema: Luković, Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Luković, Tomić] [Solo: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Tomić] [Solo: Luković] Kad najednom dvoboj prestade, spuca hajduk mati svoju što međ’ njih stade. Taj kobni čas krasio je mrkli mrak, odleću sad gavrani i dođe prvi zore zrak... Turčin zbaci sablju, hajduk kudi usud klet, smogne majka daška snage, te uzima reč: “Počujte me sad moja čeda dva, Ma, čuješ dobro moje prvo, to je istina. Odlazim vam ja put rajskog naselja, al’ ne pre no što rečem koju pokolenjima: Ne daj bratu da udari opet na brata i ne daj vatri da zapali bure baruta!” Tada mati sklopi oči, vinu se u raj. Nema ko da posvedoči ovoj priči kraj. Osta samo opomena, naravoučenije potomcima tih plemena da proliti krv nije ama baš ničeg vredno i kad čini se da jedno rešenje postoji, sudbu neko nam kroji! [Tema: Luković] ...Gde rujna zora ne sviće...

[Tema: Luković] Tužni zbore, dobar dan! Usnih sladak plitki san... Od kolevke odgajan, da ti budem zahvalan, za svu pomoć i sav trud, što izvede nas na put, al’ ne reče mi za zlu ćud - da čovek je čoveku vuk. I zato, Bašal prala Oče naš! Spokoj mi pruža spoznaja, da je zlato sve što sja. Stado prepuno crnih ovaca, pseudo anti-vavilonaca, tvrdi, sve što osetim - sam sam za to kriv... Zar ovol’ko moram mreti da bih najzad bio živ?! ćutim, trpim i pravim se lud, dobro znam da nemam kud... Sipaj mi care sve! Rak, stres i blud, da ne patim uzalud... [Solo: Tomić] Motivisan putem napretka, anesteziran, pijun poretka. Poslušno prihvatam, mirno marširam na put bez povratka... [Tema: Luković, Tomić] Shvatih buđenjem da materica kroji odmetnika, po meri svog perverznog ukusa. ...Ti pravi se lud, jednosmeran to je put. Bunt putem samouništenja, korak napred, nazad dva. Zadojen perfidnim obmanama, o razvoju i izumima, podržaćeš novi rat za mir, gde pobedu uvek odnosi Pir.

[Solo: Luković] U praskozorje bitke, pod okriljem noći skupiše se oko večne vatre, položivši zakletvu sopstvenom vođi, svi su za jednog i jedan za sve! Sto ratnika, gromkog bojnog pokliča, zov pobeda, Ave Centuria! Znaju da čega se latiš od toga i stradaš, a jedino za šta vredi mreti je od tvrdog oraha volja još tvrđa, kaljeni čelik koji ne rđa. Tu nema povratka, jedna je istina, znaj da kocka je bačena. Sto ratnika, gromkog bojnog pokliča, zov pobeda, Ave Centuria! [Tema: Luković, Tomić] [Tema: Luković] [Tema: Tomić] [Tema: Luković] Daleko od očiju javnosti, bivstvuje ugrožena vrsta. Prepušteni sebi i svojoj hrabrosti, grade sudbinu sa dva srednja prsta! Sto ratnika, gromkog bojnog pokliča, zov pobeda, Ave Centuria! Sto ratnika, gromkog bojnog pokliča, bije boj pod komandom, AVE CENTURION!

Bdim kraj tvoga nepomičnog tela, na Svevišnjeg je red, vuče potez sad... Blagosiljaj im bela odela, zanavjek ponizni, Tvoj rab... Ma ima li čeg’ potresnijeg, od krika što ispusti slomljen čovek? Kako spavaš ljudskosti, bagro crvljiva?! Ma ne bi nikom pomogli bez sramnog koristoljublja! ‘Vamo k’o empatični, ,,boli tuđa nesreća’’, al’ neizrečen motiv vrišti - ,,Hvala Bogu, nisam ja!’’ Znam da to tako deluje i da biti živ ovde teško je, da krst svoj nositi lakše je - svaljenog na pleća nacije... Više ni reč! - Čuj me šta zborim... Izgubih te! - Ne... Od sledbenika Hipokritove zakletve! Lek tvoga strašnog nemira iz korena je promena. Stoga, ne! Prstom ne upiri! Dok ne spoznaš ko si ti... Znaj, svaki put ka spasenju jeste snova zgarište. Ako pred njim ustukneš život tvoj biće Čistilište. [Tema: Tomić] Hjoj, ne budali, vodu ne pije što pričaš, sve se vrti oko love i rade ti svi o glavi, smrskaće ti sve te snove. Otimaju, kradu, ne možeš se borit’ sine.. KAD POTREBE VEĆINE TIŠTI POHLEPA MANJINE! [Tema: Luković] Vremena nose svoj blagoslov, poziv na rast i izazov, a čovek je svaki živ, baš kao ti, krhk, slab i ranjiv. Na pragu te spoznaje, shvatićeš, bitka sa sobom najteža je. Lek tvoga strašnog nemira iz korena je promena. Stoga, ne! Prstom ne upiri! Dok ne spoznaš ko si ti... Znaj, svaki put ka spasenju jeste snova zgarište. Ako pred njim ustukneš život tvoj biće Čistilište. Ljudstvo traži još odvajkada krivca za svoj bol, ‘’Zbog vešca, vesnika svih pošasti kaznio nas Bog!’’ Praroditeljska laž, glavni ljudstva peh, MIT O LUCIFERU - NULTI SMRTNI GREH! [Solo: Luković, Tomić] [Solo: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Luković, Tomić] Kakav mu se to glas obraća? - Dete malo što u nj’ počiva...

Pod velom crne senke lutamo u mraku, tražeći razlog svoga kraha. Tad krhka duša postaje žrtva svirepe trgovine straha. Traži izlaz putevima krivim, misli da odgovor je tu, ali sve manje je svesna, da kap crne čini belo sivim... Proroci propasti, predvodnici stada, deca usnuloga Boga, Slediće manifest Pomračenog Uma, zarad spasa ljudskog roda ubij bližnjeg svoga! Od vela crne senke satkano otuđenje Etičko čišćenje Udariće opet brat na brata, skamenjen duh u ljušturi sve manje misli i shvata, da živi na korak od građanskog rata... Proroci propasti, predvodnici stada, nude ti zonu komfora, bezbolan beg od razuma i moralnog razvrata, suicid iz nehata! [Solo: Luković] [Solo: Tomić] [Solo: Luković] [Solo: Tomić] [Tema: Luković, Tomić] Proroci propasti, predvodnici stada, deca usnuloga Boga, Slediće manifest Pomračenog Uma, zarad spasa ljudskog roda... I svakim novim dahom, oko tvoga vrata, sve više zateže se vrpca, ti čedo mrtve zemlje koja se vrti oko pregoreloga Sunca. [Solo: Luković]

[instrumental] [Tema: Luković] [Solo: Luković] [Solo: Tomić]